NAŠA PRIČA

Destilerija Alimpić je porodična destilerija, čiji se proizvodni pogon nalazi u podnožju planine Cer, gde tradicionalno ima dosta šljiva i ostalog voća.

Pored čačanskih sorti šljiva, ono po čemu se razlikujemo od drugih destilerija je činjenica da koristimo retko poznate sorte šljiva jubilejum, aženka, vižn i opal, zbog čega naša rakija od šljive ima poseban karakter.

Rakija se dobija dvostrukom destilacijom i odležava u h rastovim buradima gde dolazi do ekstrakcije raznih materija iz duga hrastovog bureta, zbog čega rakija dobija bakarnu boju i dolazi do poboljšanja ukusa i u kupne količine aromatičnih
i mirisnih materija. U našoj destileriji se proizvodi rakija od šljive,kajsije, dunje, kruške(vilijamovke). Jubilej rakija nije samo alkohol, to je tradicija, nasleđe, poreklo, identitet i ponos.

Ponosimo se sa činjenicom da u i zradi našeg destilata učestvuje četiri generacije porodice Alimpić, zato je naš slogan “Ukus tradicije, snaga porodice”

„ručno rađeni bakarno-inoxni kazani“

ČELIČNIM KORAKOM PREDAKA

Nakučani, lepo i bogato selo u okrugu šabačkom, podeljeno na dva dela rekom
Dobravom, koja izvire na planini Vlašiću. U prvom delu sela pruža se duga visoravan,
kojom vodi seoski put na oba glavna druma. Oko seoskog pravca, na obe strane, u malom
odstojanju stoji 12 kuća porodice Alimpića.

Na izmaku te divne zaravni, na jugoistočnoj strani, u sredini crkvenog zabrana, na
romantičnoj poljani nalazi se velika crkva, podignuta 1874. godine na mestu starodrevne
crkvice, priznate u svojim pravima Muhafisom beogradskim, 24. dana Redžepa 1175. godine.
Kod crkve je škola. Ta se škola broji kao najstarija seoska škola, zavedena po oslobođenju
narodnom. U njoj je izvedena predstava „Žertva Avramova“; prva scenska izvedba za koju
postoje pisani tragovi, a igrali su je 1833. godine učenici škole, na čelu sa svojim
učiteljem protom Ignjatom Vasićem. Ispod crkve i škole teče Dobrava i uliva u Savu,
pokraj svetinje ohridske, na izmaku mišarske visoravni.

U zaseoku šabačkom, u Pocerju, porodica Alimpića vrlo je čuvena kao stara,
mnogobrojna i znatna. Svojom starinom doseljena je iz Hercegovine.
Trošne, oronule, i danas vidljive kuće porodice Alimpića, sa snažnim emotivnim
i nacionalnim vrednostima, važan su simbol posebnosti ljudi iz ovog kraja. Narodna
tradicija bila je sastavni deo njihovog porodičnog identiteta, izvor do koga nije moralo
zaobilazno i daleko da se hoda.

Nije slučajno što Pocerje ima toliko pomena i poštovanja palih boraca i junaka,
za kojima pak nema uobičajenih tugovanja, no samo pohvala i divljenja. Oni su se borili za
slavu i slobodu, za otečestvo, za hrišćansku veru, za srpski narod. Patrijarhalno shvatanje
o povratku praotačkih zemalja vodilo je Alimpiće u oslobodilačke ratove.
Davno je bilo kad je u Nakučanima stajala zadružna kuća Vićentija i Alimpija,
braće Alimpića. U vreme narodnog ustanka pod Karađorđem, kuća Alimpića u Nakučanima
imala je veliku zadrugu.

Osmoro rođene braće: Ivan, Gavrilo, Mijailo, blizanci Marko i Mateja, Janko,
blizanci Ninko i Nikola i njihove četiri sestre: Ivana, Ristosija, Mara i Krunija, bili
su u ovoj kući podmladak, sinovi i kćeri starog kmeta nakučanskog – Alimpija Alimpića.
Sva ova braća Alimpići bili su čuveni junaci, ratnici i borci za oslobođenje svoje drage i
mile otadžbine – Srbije. Svaki od njih, kao junak i pravi sin njen, neštedice je prolivao
svoju dragocenu krv i time stekao večne zasluge za svoju zemlju. Pojedinačna iskustva i male
životne priče Alimpića, u vezi su sa golemim zbivanjima koja se tiču istorije velikog
srpskog naroda, kao celine.

Življenje, delanje i bitisanje najstarijeg od braće Alimpića – Ivana, govori o
ličnosti patrijarhalnog seljaka, njegovim vrednostima, potrebama, ciljevima i
pokretačkim silama, duhovnosti i karakterologiji starinske seoske zajednice. Od 1804.
godine Ivan Alimpić provodio je život u logoru srpskih boraca. Iste godine je sa svojom
braćom, pod komandom Matije Nenadovića, došao na Vračar. Tu su Srbi prvog dana,
ogromnim naporom izdržali najkrvaviju borbu protiv beogradskih Dahija i nagnali ih u
bekstvo niz Dunav. O tome je Ivan ponosno pripovedao: „Svaki je Srbin imao po dva srca.
Ko pogibe – pogibe, ne žaleći svoga života. Ko ostade, dočeka da svojim očima vidi
dahijske glavudže, kad ih je poćera donela u Beograd.“

Godine 1806. Karađorđe je preneo ratovanje preko Drine na zemljište bosansko, da
tamo zaustavlja tursku silu od navale na Srbiju. Među prvim Pocercima Drinu je prešao
Ivan Alimpić sa svojom braćom. Borio se pod Karađorđem i pod Milošem na svakom mestu
gde se boj sa Turcima bio, i svojom krvlju i krvlju svoje braće zapečatio oslobođenje
otadžbine.

Po godinama, Ivan je bio stariji i od Karađorđa i od Miloša. Oba srpska gospodara
cenili su ga kao ratnog druga, junaka, dobrog vođu svojih potčinjenih. Poštovali su njegovu
mudrost i razboritost. Iz tog razloga prisustvovao je svakoj narodnoj skupštini
održanoj pod Karađorđem i pod Milošem.

Učestvovao je na Sretenjskoj skupštini u Kragujevcu, kad je proglašen Prvi srpski
ustav. U vreme vladavine kneza Miloša, svake godine Ivan je pozivan u Kragujevac na
proslavu Svetog Nikole – krsnog imena Obrenovića I, kneza Srbije.
U svojoj kući imao je Ivan zasebnu sobu, gde niko od muškaraca nije ulazio pod
kapom. To beše kao domaća kapela, gde je o zidu visila ikona Svetog Đorđa – krsno ime
porodice Alimpića. Pod ikonom, pri zapaljenoj voštanici i dimećoj kadionici, po dva
puta dnevno starac se Bogu molio. U toj istoj sobi, ostareli Ivan imao je uz sebe učenog
sinovca Ranka, s kojim je u kasnim noćnim satima podugo razgovarao o svemu i svačemu.

Čestiti starina s razlogom je verovao da je njegov sinovac krupna ličnost i da bi u
Beogradu i samom knezu mogao savete davati.
General Ranko Alimpić bio je verna slika i prilika svog strica Ivana. Studirao je
vojne nauke u  Berlinu  i  Potsdamu ; bio je profesor Artiljerijske škole u Beogradu; bio je
načelnik Podrinskog okruga. Osim toga, bio je načelnik Krajinskog i načelnik
Požarevačkog okruga. Bio je član  Liberalne partije  i pristalica  Obrenovića . Njegova
supruga Mileva bila je ćerka  Petra Vukomanovića , brata  kneginje Ljubice . U
vreme  turskog  bombardovanja Beograda, neposredno posle incidenta na  Čukur-česmi ,
komandovao je srpskim snagama u gradu. Bio je u dva navrata ministar građevina, a zatim i
član  Državnog saveta . U septembru 1875. godine postavljen je za komandanta snaga uz
granicu na  Drini , gde je organizovao dobrovoljce za borbu protiv Turaka u  Bosni  i  Raškoj .

Nakon pobede nad Turcima u Bici na Starači kod Bijeljine, knez Milan dodelio mu je
orden Takovskog krsta. U  srpsko-turskom ratu komandovao je Drinskom vojskom.
Baština Alimpića predstavlja važan i na mnogo načina dragocen intelektualni,
duhovni i muzeološki kapital u procesu čuvanja postojećeg nasleđa i potrage za
izgubljenim tradicijama, kao oblikom potvrde sopstvenog identiteta. Svaki između njih,
sa obrazom svetlim i blistavim, mogao se nazvati čestitim sinom srpskog naroda i
dostojnim potomkom svojih predaka.



Svi prostori pamćenja imaju nemerljivu ulogu u procesu sprečavanja zaboravljanja. Ha
ovaj posao podstaklo me ubeđenje da istražujući životopis porodice Alimpića, poslujem
na korisnom i časnom radu. Zadovoljno sam drugario sa minulim dobom, vidno egzaltiran
ukazanom prilikom da lepotom pisane reči pružim skroman doprinos čuvanju sećanja i
svesti na to ko smo, odakle smo došli i gde leže naši davno usnuli preci.
Dr Đorđe L. Cvijanović